Иван Ђурић (1947-1997), историчар, припадник београдске византолошке школе, професор Београдског универзитета и предавач на Сорбони.
Дипломирао је на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1971. године. Исте године изабран је за асистента на Катедри за историју Византије. Постдипломске студије завршио је 1974. године радом Породица Фока (рад је одбрањен 1974. а у Зборнику Радова Византолошког Института објављен 1976). Докторирао је 1982. са дисертацијом Јован VIII Палеолог (1392—1448). Од 1974. био је стални сарадник различитих пројеката Византолошког института САНУ. Доцент је постао 1983. а ванредни професор 1989. године. Са Филозофског факултета одлази 1993, а од 1991. до смрти је живео у Паризу.
У својим радовима из историје Византије Ђурић је на оригиналан начин превазишао учења која су византијски свет приказивала у уском словенско-грчко-православном оквиру, откривши сву његову комплексност. Тиме је стекао углед не само домаће већ и светске научне јавности.
У периоду распада СФРЈ Ђурић се истакао у антиратном покрету, у борби за демократске слободе и људска права. Један је од оснивача Савеза реформских снага и њен кандидат на првим вишестраначким председничким изборима. Сарађивао је са либерално оријентисаном опозицијом у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори. У Сарајево одлази током рата где је 1994. године помогао оснивање Српског грађанског вијећа. Текстови политичке тематике које је током више година објављивао Ђурић, претежно у страним публикацијама сабрани су у књизи Власт, опозиција, алтернатива објављеној у Београду 2009. године.
Лични фонд Ивана Ђурића Историјски архив Београда је преузео октобра 2003. године. У 33 кутије смештена је грађа који осликава живот и рад овог познатог историчара и политичара, али и време у којем је живео.