Издавач: Историјски архив Београда
За издавача: Мр Драган Гачић
Главни и одговорни уредник: Мирјана Миленковић
Приређивач: Владимир Мијатовић
Рецензент: Раде Ристановић
Стручни сарадник: Петар Петровић
Технички уредник: Зорица Смиловић
Лектура: Татјана Корићанац, Данијела Пунишић
Тираж: 500
Штампа: Абора
Лука Младеновић (Мијић) рођен је у Житорађи код Владичиног Хана, 8. октобра 1909. године, као један од синова Милије и Лепосаве Мијић. Као аутор великог броја драгоцених цртежа старог Београда његово дело остало је расуто по целом граду – од музеја, библиотека и архива, до кафана, кафића, пекара... Може се рећи да је готово сваки житељ Београда видео бар неки од његових цртежа. Међутим, ретко ко би умео да каже нешто више о аутору тих сведочанстава о граду који полако, али неумитно нестаје. Сликар је, у овом случају, остао у сенци свог дела. Младеновић је Историјском архиву Београда још 1958. године предао албум фоторепродукција цртежа старог Београда, са укупно 97 снимака, који су коришћени за илустровање ове публикације, а скоро три деценије касније, 1987. године, предао је и рукопис своје аутобиографије на 146 страна.
Аутобиографија Луке Младеновића је потресно штиво које сведочи о дубокој бугарско-српској подељености становништва југа Србије у време балканских ратова, о животу под окупацијом у Првом светском рату, приликама у међуратном Београду и Србији, као и фасцинантној судбини аутора и његове породице у Другом светском рату.
Веома важан моменат у његовом животу био је сусрет са карикатуристом Пјером Крижанићем и са директором Политике, Владиславом Рибникаром, који је Луки Младеновићу доделио стипендију и помогао му приликом уписа у Уметничку школу, коју је похађао као ванредни ђак од 1926. до 1931. године. Часове вечерњег акта похађао је код професора Илије Шобајића, заједно са Првославом Пивом Караматијевићем и Бранком Шотром.
По завршетку школовања радио је као графичар, литограф и цинкограф за Политику.
Цинкографски посао радио је и у Војном заводу у Чачку, где је дочекао Други светски рат. Немачке јединице које су ушле у Завод заробиле су га и послале на принудни рад у Немачку. На станици у Хановеру успео је да побегне из воза и дође до Херфорда (Северна Рајна−Вестфалија), где се успешно крио захваљујући познавању немачког језика, да би после неког времена прешао је у Берлин као добровољни радник.
Одлука да пребегне из Херфорда у Берлин, а потом из Србије у нацистичку Немачку доведе супругу и сина, утицала је на Луку до краја живота. Поред ужаса и патњи које су у Берлину доживели, очигледно је био присутан и страх да се за то не сазна у Београду. Сматрао је, можда с правом, да нове комунистичке власти не би имале разумевања за његов избор, без обзира на околности под којима је он направљен. Тај страх најбоље илуструје Младеновићева до сада најпотпунија биографија, рађена за каталог изложбе његових цртежа, који је 2000. године објавио Народни музеј у Београду. У тој биографији, рађеној још за Лукиног живота, пише да је „године окупације провео у Београду”, а да „времена и услова за цртање није било”, него је само „повремено дотеривао своје цртеже”. Иако је Лука давао цртеже за поменуту изложбу и имао могућности да аутору изложбе и каталога предочи истину о свом животу за време Другог светског рата, он то није учинио. Претпостављамо да је чак и тада код Младеновића постојала одређена бојазан, те да се осећао сигурније уколико неки трагови прошлости остану скривени у архивским депоима.
Ову узбудљиву аутобиографију, која прати три ауторове животне фазе – одрастање, живот у Београду у међуратном периоду, као и у Немачкој током Другог светског рата, Историјски архив Београда приредио је на 200 страна. Сам текст праћен је одабиром илустрација и фотографија које употпуњавају животну причу и дело овог аутора.