Издавач: Историјски архив Београда

За издавача: Мр Драган Гачић

Главни и одговорни уредник: Мирјана Миленковић

Приређивач: Владимир Мијатовић

Рецензент: Раде Ристановић

Стручни сарадник: Петар Петровић

Технички уредник: Зорица Смиловић

Лектура: Татјана Корићанац, Данијела Пунишић

Тираж: 500

Штампа: Зламен

 

Лука Младеновић (Мијић) рођен је у Житорађи код Владичиног Хана, 8. октобра 1909. године, као један од синова Милије и Лепосаве Мијић. Као аутор великог броја драгоцених цртежа старог Београда његово дело остало је расуто по целом граду – од музеја, библиотека и архива, до кафана, кафића, пекара... Може се рећи да је готово сваки житељ Београда видео бар неки од његових цртежа. Међутим, ретко ко би умео да каже нешто више о аутору тих сведочанстава о граду који полако, али неумитно нестаје. Сликар је, у овом случају, остао у сенци свог дела. Младеновић је Историјском архиву Београда још 1958. године предао албум фоторепродукција цртежа старог Београда, са укупно 97 снимака, који су коришћени за илустровање ове публикације, а скоро три деценије касније, 1987. године, предао је и рукопис своје аутобиографије на 146 страна.

 

Аутобиографија Луке Младеновића је потресно штиво које сведочи о дубокој бугарско-српској подељености становништва југа Србије у време балканских ратова, о животу под окупацијом у Првом светском рату, приликама у међуратном Београду и Србији, као и фасцинантној судбини аутора и његове породице у Другом светском рату.

 

Веома важан моменат у његовом животу био је сусрет са карикатуристом Пјером Крижанићем и са директором Политике, Владиславом Рибникаром, који је Луки Младеновићу доделио стипендију и помогао му приликом уписа у Уметничку школу, коју је похађао као ванредни ђак од 1926. до 1931. године. Часове вечерњег акта похађао је код професора Илије Шобајића, заједно са Првославом Пивом Караматијевићем и Бранком Шотром.

По завршетку школовања радио је као графичар, литограф и цинкограф за Политику.

Цинкографски посао радио је и у Војном заводу у Чачку, где је дочекао Други светски рат. Немачке јединице које су ушле у Завод заробиле су га и послале на принудни рад у Немачку. На станици у Хановеру успео је да побегне из воза и дође до Херфорда (Северна Рајна−Вестфалија), где се успешно крио захваљујући познавању немачког језика, да би после неког времена прешао је у Берлин као добровољни радник.

 

Одлука да пребегне из Херфорда у Берлин, а потом из Србије у нацистичку Немачку доведе супругу и сина, утицала је на Луку до краја живота. Поред ужаса и патњи које су у Берлину доживели, очигледно је био присутан и страх да се за то не сазна у Београду. Сматрао је, можда с правом, да нове комунистичке власти не би имале разумевања за његов избор, без обзира на околности под којима је он направљен. Тај страх најбоље илуструје Младеновићева до сада најпотпунија биографија, рађена за каталог изложбе његових цртежа, који је 2000. године објавио Народни музеј у Београду. У тој биографији, рађеној још за Лукиног живота, пише да је „године окупације провео у Београду”, а да „времена и услова за цртање није било”, него је само „повремено дотеривао своје цртеже”. Иако је Лука давао цртеже за поменуту изложбу и имао могућности да аутору изложбе и каталога предочи истину о свом животу за време Другог светског рата, он то није учинио. Претпостављамо да је чак и тада код Младеновића постојала одређена бојазан, те да се осећао сигурније уколико неки трагови прошлости остану скривени у архивским депоима.

 

Ову узбудљиву аутобиографију, која прати три ауторове животне фазе – одрастање, живот у Београду у међуратном периоду, као и у Немачкој током Другог светског рата, Историјски архив Београда приредио је на 200 страна. Сам текст праћен је одабиром илустрација и фотографија које употпуњавају животну причу и дело овог аутора.

 

 

 

 

 

Издавач: Историјски архив Београда
За издавача: мр Драган Гачић
Главни и одговорни уредник: мр Драган Гачић
Приређивање, коментари и објашњења: Мирјана Миленковић, Зорица Смиловић
Сарадници: Грета Миличић, Исидора Стојановић Теодосић
Рецензенти: др Весна Алексић, др Саша Илић, др Соња Јерковић
Лектура: мр Наташа Николић
Ликовно-графичко решење: Зорица Смиловић
Тираж: 500
Штампа: Zlamen

 

Рукопис Миливоја М. Костића, трговца, извозника, индустријалца, новинара и публицисте, која је од аутора откупљена 1957/58. године чува се у Историјском архиву Београда (ИАБ). Током вишедеценијског бављења трговачком струком био је сведок уздизања српске трговине и претварања Београда из оријенталне чаршије у модеран, европски град. Такође је био у прилици и да се лично сретне са великим бројем представника привредног живота земље, са многима непосредно да сарађује, а са некима и приватно дружи. Како би њихове биографије сачувао од заборава за будућа поколења, саставио је ниску од 269 „медаљона” – поглавља, од којих свако приповеда „послове и дане трговаца, привредника и банкара” који су радили и стварали у Београду у другој половини 19. и првој половини 20. века и насловљено је име¬ном „главног јунака”.

Издавач: Историјски архив Београда
За издавача: мр Драган Гачић
Главни и одговорни уредник: мр Драган Гачић
Аутор текста, илустрација и фотографија: Бојан Коцев
Стручни консултанти: Мирјана Миленковић, Зорица Смиловић
Рецензент: Радика Илић
Лектура: мр Наташа Николић
Тираж: 500
Штампа: Zlamen

 

У километрима архивске грађе која се чува у Историјском архиву Београда (даље ИАБ), међу 2.910 фондова, налазе се и 24 фонда еснафа, струковних занатских удружења, која су у Београду почела да се оснивају још 1816. године и која су успешно опстајала до социјалистичког периода.
Грађа еснафских удружења пружа увид у развој занатства, нестајање старих, традиционалних и настајање нових који су ишли у корак са временом, промену у бројности занатлија по еснафима, ценама занатских производа, статусу и угледу који су поједине занатлије уживале међу грађанима, па чак и о расту и развоју, односно прерастању појединих занатских радионица у индустријска постројења, фабрике или штампарије. Осим тога, мајсторска и калфенска писма, како по естетском изгледу основног штампаног обрасца, тако и по калиграфском рукопису којим је исти попуњаван, показују колики значај су занатлије имале у београдској чаршији. Па ипак, да нису сви били истог статуса, ранга и финансијског стања сведоче фотографије старог Београда на којима се виде занатске радње, неке са раскошно исписаном фирмом и друге са невештим натписом изнад улазних врата.

 

Архив Београда - водич за будуће истраживаче, прво је издање Историјског архива Београда намењено деци основно-школског узраста. Пре свега едукатвног карактера, усклађено са школским градивом, оно има за циљ да млађој популацији приближи улогу и значај архива као установе заштите културног наслеђа.
Први део публикације објашњава појмове културе и културног наслеђа, као и улогу установа култура - музеја, библиотека, завода за заштиту споменика културе и архива. Други сегмент фокусира се на Историјски архив Београда, на његову улогу и значај, трудећи се да прикаже најатрактивније и најзначајније врсте архивске грађе и стави акценат на занимљивости појединих процеса и служби архива. Трећи сегмент говори о едукативној страни архива, о његовој изложбеној и издавачкој делатности али и пројектима дигитализације и базама података.
Публикација на 48 страна обилује фотографијама и илустрацијама које на једноставан и сликовит начин приближавају обрађене теме, почевши од саме локације архива, преко речника непознатих речи, најстаријег архивског документа и књиге, количине и врстама архивске грађе, до начина на који се грађа сређује или чита сигнатура. Основни текст допуњен је на маргинама додатним информацијама, корисним линковима и другим садржајем за све оне који желе да сазнају више. Оне такође садрже и QR кодове, преко којих се преко мобилног телефона лако приступа појединим интернет страницама.

У настојању да теме и поглавља буду што боље разјашњени, како у визуелном, тако и у садржинском смислу, стручни консултанти при реализацији публикације били су Мирјана Обрадовић и Слободан Мандић, а своје смернице и сугестије дали су и др Сања Петровић Тодосијевић, Слободанка Цветковић, Виолета Радовановић, учитељици Основне школе „Карађорђе“, као и архивска деца Ирина, Вукица, Наташа, Милица, Марко и Петар.